Интервју на претседателот на Левица, Димитар Апасиев за регионалниот музички портал ,,Рокомотива”. Интервјуто е дел од серијалот ,,Нова левица – ангажирана музика и култура”, чија цел е можноста за создавање алтернативна културна продукција, спротивна на идејните и културните вредности кои ги репродуцира статус – квото на капитализмот.

За тоа како потрагата за нови слободни пазари и ресурси од западните капиталистички центри предизвика економска, социјална и културна деградација низ транзицијата; дали левичарските идеи можат да го издржат ревизионизмот сервиран од домашната олигархија и меѓународниот фактор и како младите генерации се жедни за радикални, автентични промени – прочитајте во самото интервју.

Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.
Piše: Milan Đorđević

Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice. Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.

Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.

Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.

Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.

Dimitar Apasiev (Titov Veles, 1983.) je makedonski doktor prava, političar i lider Levice, političke partije. Vanredni profesor je na Univerzitetu Goce Delčev u Štipu. Poslanik je u Sobranju Severne Makedonije od 2020. godine.

Pretpostavljam da su postsocijalistička trauma makedonskog društva i rano odrastanje u Drugoj Jugoslaviji odlučujuće delovali na idejno i vrednosno oblikovanje vaše ličnosti. Ko su, po vama, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje SFRJ i kulturno hegemonijske revizije njene prošlosti? Ako uvažimo sve njegove mane i nedostatke, koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, u kojima su uživale brojne generacije, su poništena u tranzicionom procesu, a smatrate da bi trebala da budu obnovljena i da li je uopšte moguće ostvariti tu zamisao?

Dimitar: Kada je reč o raspadu zemlje, teško je reći, ali mislim da uticaj stranih sila i domaćih subverzivnih elemenata nije bio zanemarljiv. Neću da izostavim ni unutrašnje faktore, ali moram naglasiti da su spoljni uticaji bitniji za raspad države, ako ih uporedimo s njenim unutrašnjim problemima. Generalno, može se reči da je glavni razlog rasturanja SFRJ potreba trajno gladnog kapitalizma za novim tržištima i sirovinama, kao i činjenica da je ta država, kao nosilac ideje nesvrstanih, bila jako uticajna u svetu pa je zbog toga morala biti uništena da bi kasnije sve te afričke, azijske i južnoameričke države postale lak plen neokolonijalnih osvajačkih nagona zemalja prvog sveta, ili kapitalističkog centra. Propast socijalizma u Europi, stvorio je priliku imperijalizmu zapadnih sila da u novom obliku, pomoću finansijskih instrumenata, kolonizuje i porobi balkanske države. Ne samo u bivšim YU republikama, nego generalno svuda u svetu, život radničke klase je postao lošiji, a prava sve manja.

Jugoslovensko društvo je bilo veoma humano, ostavilo je dubok trag na sve nas koji smo u njemu odrastali, pa je utoliko bila bolnija tranzicija kroz koju smo svi morali proći, po raspadu zajedničke zemlje. Vrednosni sistem tog društva je bio daleko ispred svog vremena i, možda, generalno i nismo bili zreli da to shvatimo i da ga sačuvamo. Besplatno zdravstvo i besplatno obrazovanje iz današnje perspektive je nešto što današnje generacije ne mogu ni da zamisle, kao ni društvo koje je na bazi solidarnosti stvaralo prilike za samorealizaciju svakom njegovom članu. Kada se sve ovo ima u vidu, razumljivo je da nije bilo moguće da te okolnosti ne deluju pozitivno na vrednosno oblikovanje moje ličnosti. U svakom slučaju, ubeđen sam da su levičarske ideje sve bliže novim generacijama.

Više je nego jasno da je rano odrastanje u SFRJ i, naročito, sazrevanje u vreme takozvane tranzicije, tačnije u vreme kada se prethodni sistem društvenog uređenja raspadao, ostavljajući za sobom pustoš, imalo značajan uticaj na moju generaciju. Mi smo bili klinci čiji su se roditelji našli izbačeni na ulici iz fabrika za koje su verovali da su njihove sve dok ih neoliberalizam nije samleo i izmrvio. Naime, danas je puno jasnije šta je tačno značilo veliko samoodrživo tržište sa 24 miliona stanovnika, besplatni superiorni sistem zdravstvene zaštite, dobro organizovan sistem obrazovanja, koji je bio dostupan svakome, a najviše radnička prava, na mnogo višem nivou nego što su danas. Tada, na samom početku tranzicije, ljudima, to jest radnicima, bile su servirane tipične marketinške laži kapitalizma, kojima se stvarala društvena atmosfera skorog dolaska svetle budućnosti sa neoliberalnim promenama društvenog sistema. Koliko je svetla ta budućnost vidimo u današnjoj realnosti.

Otuda, smatram da sve te ideje o ekonomskom i kulturnom razvitku, koje su bile društveno integrisane u SFRJ, ne samo što možemo već i moramo da obnovimo da bi ljudima vratili dostojanstvo i život kakav priliči čoveku. A to možemo samo internacionalnim oblikom saradnje, naročito između država koje još nisu integrisane u EU, tako da se zajedno suprotstavimo kolonijalnoj i imperijalističkoj navali država iz kapitalističkog centra.

S obzirom da imate dugogodišnje bogato iskustvo u mukotrpnom građenju stranke, koje uključuje i snažnu političku represiju režima nad vašim članovima, u čemu vidite glavne probleme partijskog obnavljanja i udruživanja politički moćnih subjekata antisistemske levice na prostoru nekadašnje zajedničke države, kao ispravnog načina rešavanja nacionalnog, identitetskog i bitno ljudskog pitanja dehumanizovanih tranzicionih gubitnika? Da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističko-bankarskom poretku, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe, iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?

Dimitar: Mislim da je glavni problem, odnosno poteškoća u formiranju, izgradnji i održavanju kontinuiteta jedne autentične antikapitalističke stranke, užasna kombinacija nekoliko faktora, od kojih je svaki pojedinačno posledica tranzicije, socijalne bede i neokolonijalne potčinjenosti balkanskih država u odnosu na države centra kapitalizma. Upravo ta kombinacija faktora stvara materijalne okolnosti koje su izuzetno nepovoljne za političko delovanje kolektiva koji zastupaju interese ekonomski podređenih slojeva društva.

Odnosno, od samog početka, ovde je prisutno nasleđe prelaznog perioda koje se odlikovalo strašnim ocrnjivanjem bilo koje vrste levičarskog ideološkog opredeljenja. Ova kontra-socijalistička propaganda ne dolazi samo od domaće oligarhije, nego je većim delom podstaknuta spoljnim faktorima, posebno različitim propagandnim centrima pod direktnom i indirektnom kontrolom NATO vojnog pakta i NVO sektora. Zatim su tu ogromne klasne razlike i ekstremna socijalna nesigurnost u kombinaciji sa nasilnom prirodom neoliberalnog društva, koje stvaraju strah, apatiju kao i nedostatak vremena i mogućnosti za javno-političku aktivnost pojedinaca. Takve klasne razlike ogledaju se i u proporciji raspoloživih resursa političkog kolektiva koji zastupa interese siromašnih.

Uništavanje javne sfere (nečuvenim prihvatanjem društva u celini oblikovanog tržištem) dovelo je do opšteg gubitka kritične mase intelektualaca i relativno slobodnih pojedinaca, kao i medija koji su potpuno gluvi za istinu, socijalnu nepravdu i opšti interes. Sve ovo je blokiralo gotovo sve pokušaje sistematske i ozbiljne kritike trenutne situacije, ograničavajući tako obim poruke i uticaja jedne levičarske stranke.

I što je najvažnije, duge godine tranzicije (promena samo vladajuće stranke, ali ne i prakse upravljanja, a posebno ne ekonomskog kursa) rezultirale su dubokim razočaranjem i potpunim gubitkom poverenja u političke stranke od strane običnog naroda, koji su kroz sve ovo turbulentno razdoblje vođeno haosom neoliberalizma iscrpljeni nepravdama i postali gotovo potpuno rezignirani i apatični. Međutim, iz našeg iskustva mogu da kažem da su nove generacije ključ uspeha levice, posebno studentski pokret izveden iz univerzitetskih kuloara, gde se sistematski suzbija. Mladi ljudi, neopterećeni teretom prošlosti, nisu samo željni temeljnih promena, već su i gladni pridruživanja nečemu autentičnom, iskrenom i iz naroda (grasrut) pokrenutom, što jednostavno prepoznaju bez obzira na sve crne kampanje plaćenih novinara, koji su sluge svake vlade.

Šta mislite o emancipacijskim mogućnostima i značaju alternativne umetničke i generalno kulturne produkcije, kao bitnog učesnika u ideološkoj i političkoj borbi za promociju ideala i težnji nove levice na postjugoslovenskom prostoru?

Dimitar: Alternativna kultura, kao vrsta (pod)kulture, koja postoji van granica vladajuće i glavne popularne kulturne produkcije, pojavljuje se kao važan i, na neki način, prirodni saveznik levice u njenoj ideološko-političkoj borbi za alternativu postojećem svetu. Nažalost, čak ni umetnost i kulturna proizvodnja uopšte nisu pošteđeni poslovnih interesa kapitala. Realno, ne može se očekivati ništa više od još jedne potvrde da su vladajuće ideje jednog vremena bile ideje materijalno vladajućih klasa. U postsocijalističkom okruženju, kulturna proizvodnja se pod snagama preduzetništva pretvorila u korporativnu kulturnu hegemoniju, koja, u najmanju ruku, izbegava bilo kakvu raspravu o socijalno zasnovanim odnosima i sve više se otuđuje od potreba onih koji žive prodajom svog rada (manuelnog ili intelektualnog). Kombinacija umetnosti i poslovne kulture pretvorila se u dominantnu industriju oglašavanja koja nema za cilj emancipaciju i obrazovanje, već joj je jedini fokus prodaja / profit / bogatstvo. U ispunjavanju primarnog cilja i uloge umetnosti i kulture, biće presudno obezbediti strukturu kroz koju će se intelektualno stvaralaštvo osloboditi svih lanaca koji ga vezuju. Takozvani andergraund umetnici sa „nezavisneˮ kulturne scene konačno bi morali da shvate da ne treba da trče za grantovima i projektima, već za stvarnim vrednostima i idealima, kojima će dopreti naročito do mlađe publike.

Извор: http://www.rockomotiva.com